Pojedini ljudi najprije zaborave dobro koje si im učinio, a najduže pamte i najsitniju tvoju grešku. Allah imanet i ostajte u Allahovoj milosti, ma gdje bili i ma šta mislili.
Nekada je postojala ona, nikad u pitanje dovedena, teza o “radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji” kao vladajućem sloju tadašnje države. I nikome nije bilo sumnjivo što je samo uz inteligenciju morala stajati ta odrednica o poštenju. Kao da je inteligencija sama po sebi nepoštena, ali im se zalomi koji pošten primjerak kojeg treba pripustiti radnicima i seljacima kod kojih je, je li, nepoštenje nepoznat pojam.
U ovoj si zemlji uvijek najviše kriv ne zbog onoga što radiš nego zbog onoga što jesi. Trpaju te u raznorazne kolektivitete i ne pitajući te. Od mnoštva tvojih identiteta vide samo jedan i to baš onaj koji te nekako odmah diskvalificira u njihovim očima. Ali nije tragedija u tome što drugi svu kompleksnost i punoću naše egzistencije svode na jedno jedino određenje.
Problem je što im mi dajemo za pravo i kada neko ko pripada jednom od naših identiteta učini nešto nad čime se kao ljudi zgražamo, mi kao onaj cuko iz čuvenog eksperimenta počinjemo da lučimo pljuvačku pokajanja spremni da se izvinimo za sve za šta, uopšte, nismo krivi. Potrčimo da dežurnoj teti u ovom nakaradnom planetarnom vrtiću kažemo “Nisam ja! Nisam ja!”
i da još dodamo kako je to “Fuj, kaka”.
Svejedno da li je belaj napravio neki intelektualac, a vama se omaklo da imate diplomu, jebala me diploma i ko je izmisli, ili polugu zla pritiska musliman, a i vi ,eto, pripadate baš tom civilizacijskom, kulturnom, tradicijskom i vjerskom krugu.
Ali izvinite, ja ne bih da se izvinjavam za zločin koji nisam počinio.
Za zločin u kojem je moja identifikacija sa žrtvom neuporedivo veća nego sa dželatom.
Mene, ovakvog kakav jesam, čini bezbroj identiteta. Na neke nisam mogao uticati, a neke sam sam kreirao. Što bi rekao Balaš “Sloven sam, belac, slobodni strelac”. Evropljanin sam. Po rasnoj pripadnosti bijelac. Pripadnik sam skupine slavenskih naroda. Balkanac sam (pa čak i uonom pežorativnom smislu ako hoćete). Ćelav sam. Heteroseksualac sam. Muž sam i roditelj sam. Navijam za “Želju” i imam hronično povišen pritisak, šećer i trigliceride. I to su samo neki od mojih identiteta. I da, musliman sam.
I niko od mene ne očekuje da se izvinim za pokolj u
Norveškoj jer ga je učinio Evropljanin, a i ja sam Evropljanin.
Niko od mene ne očekuje pokajanje za zločine aparthejda počinjene u
Južnoj Africi samo zato što sam bijelac.
Niko mi ne traži da se izvinim za napade na homoseksualce samo zato što sam hetero.
Ne odgovaram za budalaštine skinheadsa zato što sam ćelav.
I niko ništa od toga od mene ne očekuje.
Zato ogromna većina svjetske, a pogotovo komšijske javnosti očekuje da se zacrvenim zbog nečega što učini neki lik tamo negdje na drugom kontinentu i to samo zato što nominalno pripadamo istoj religiji. Nominalno i prividno. Nevažno je to što ni u ludilu ne doživljavamo Svevišnjeg na isti način.
I dok god to očekuje od mene mogu biti sigurni da to neće dobiti. Izvinite što se ne izvinjavam.